Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Ur­lik, ja­uk, kli­ca­nje i pje­va­nje - če­ti­ri ka­te­go­ri­je u ko­ji­ma glas po­sti­že kri­la­tu sna­gu. Nje­go­va če­ti­ri na­či­na da iz sva­ke za­zvu­či dru­ga­či­je. Ne­mo­gu­će je utvr­di­ti da li gla­sne ži­ce ro­bu­ju osje­ća­nji­ma, ili je pak po­sve dru­ga­či­je - mo­žda so­ko­vi emo­ci­ja ka­plju po sa­gu na kom po­či­va spo­sob­nost go­vo­re­nja. Krik i ra­zlo­žno pri­ča­nje... bur­lik i gra­ja, čak i šap­ta­nje.... sve su to na­či­ni ko­ji­ma glas is­ka­že (is­po­lja­va) te­be dru­gi­ma. Tvoj pot­pis u zvu­ku, kost tvog ime­na i na­čin do­di­ri­va­nja ne­kog bez do­di­ra.
Glas, po­put ko­že i oči­ju, oči­ta­va sva­ko sta­nje men­tal­ne pri­sut­no­sti, bi­lo da je du­ša zbu­nje­na, uz­bu­đe­na, smi­re­na, sa­mo­u­vje­re­na, ra­nje­na, lju­blje­na ili za­pla­še­na od na­ro­da i ši­ri­ne. Ri­jet­ki su oni ko­ji mo­gu da kon­tro­li­šu ton i bo­ju iz­go­vo­ra ka­da od­ne­kud za­bri­di i uda­ri „omet­nja“.
Sad je do­bar mo­me­nat da da­lje pre­u­zme Bar­ka Pr­vo­slov­ni, i svo­ju pri­ču na­ka­le­mi uvo­du. Pre­pu­sti se nje­mu, jer on zna o gla­su vi­še ne­go što pam­te pla­ni­ne o br­di­ma.

* * *
Bar­ka Pr­vo­slov­ni pro­pu­to­vao je mno­ga mo­ra... no­ga­ma pre­ga­zio pu­sti­nje i lju­ta do­ba... odio je čak i na ostr­vo Ti­ha­nja, gdje je upo­znao Gro­mov­ne lju­de... Sa nji­ma ni­je mo­gao da pro­zbo­ri, a opet se ne­ka­ko si­ti is­pri­ča­še. Bje­še to ple­me go­ro­sta­sa, ne­na­vi­klo da se no­si s mir­nim vre­me­ni­ma. Tu­kli se sa ne­mr­tvi­ma, rva­li s olu­ja­ma, hra­ni­li se me­som od ala, pi­li ri­je­ke (na­is­kap) – ali ni­su mo­gli da is­pu­ste gla­sa. No... ne­moj­te mi­sli­ti da su bi­li ni­je­mi, ima­li su oni svo­je za­pi­se na kel­nom kri­sta­lu – to­li­ko div­ne, da je gre­ho­ta bi­la i da bu­du ot­pje­va­ne. Ni­je bi­lo bar­da, ni­ti na Ze­mlji har­mo­ni­je ko­ji su spi­se mo­gli da iz­lu­če. Ko god da je (od obič­nog svi­je­ta) po­ku­šao da ih na­glas pro­či­ta – stra­dao bi od to­lja­ge Pr­vog od he­ro­ja. Ti po­seb­ni čo­vje­ci su ne­ka­ko za­vo­lje­li Bar­ku... do­zvo­li­še mu da upo­zna broj­ne sti­ho­ve, stra­ža­re­ći uz nje­ga sa ma­če­vi­ma – u slu­ča­ju da ih ovaj „iz­sri­če“. Tru­dio se Pr­vo­slov­ni da ne pro­zbo­ri... gu­tao je oči­ma sva­ku za­pi­sa­nu trav­ku... i gri­zao je­zik, da ga pro­kle­ti­nja ne iz­da i pro­spe po ka­me­nu. Pro­veo je da­ne i no­ći ala­vo či­ta­ju­ći, opi­jen sa­zna­njem da ka­le­nov (kel­ni) sas pru­ža nje­mu sve isti­ne što Isti­nu o Sve­mu či­ne. A on­da je na­i­šao na naj­sta­ri­je (pr­ve) sti­ho­ve u kri­sta­lu... Oma­đi­jan nji­ho­vom sna­gom, od­lo­mi par­če i pro­gu­ta Ka­len... da se to­pi u nje­go­vom sto­ma­ku. Kad je po­šao na put po­vrat­ka do­mu svo­me, u gla­vi mu od­zva­nja­še kri­stal­ni gla­si... ali kao što i obe­ća, ću­ta­še... i ni­kad o nji­ma ri­ječ ne iz­re­če. A on­da, na­kon mno­go lje­ta, do­đe do­ba da i Bar­ka po­đe do ne­ba... Ka­da je umi­rao, tog div­nog da­na okru­žen ma­som i po­ča­sti­ma, po­sled­njim da­hom is­pu­sti du­šu na par­če ogle­da­la... Tek sve­ga na mo­me­nat uka­za se „ukra­de­na“ pje­sma, za­mu­ti vid naj­bli­ži­ma od­ru – i ka­ko do­đe ta­ko i ne­sta (u uz­da­hu). Ovo je pr­vi put na­kon se­dam­sto go­di­na, da se sti­ho­vi pri­ka­zu­ju va­ma... ne iz­go­va­raj­te ih na glas, da se Gro­mov­ni­ci ne po­ja­ve sa to­lja­ga­ma. Nek ovo bu­de tvo­ja ma­gi­ja ču­va­li­ca.

Pro­stri se­be.
Za­mo­taj usta.
Ne­ma si­le u gla­su.
Ču­vaj ri­je­či,
Za bo­lja su­tra
Go­vor te ne vo­di spa­su.

Umij svoj lik vred­no­ta­ma.
Nje­guj du­šu u kri­stal­nom sa­gu
Vi­še gle­daj ma­nje ka­ži,
Jer, vje­ruj dra­gi čo­vje­če
Ne­ma sna­ge u tvom gla­su.

Ra­ši­ri se­be,
Za­mo­taj usta,
Ne­ko te či­ta i kad ne ka­žeš...
Bu­di tih i po re­du spo­ko­jan,
Do­zvo­li se­bi da te su­tra
Pam­te po če­mu dru­gom?,
Neg po ka­le­no­vom sa­su...

Da nam je da na­đe­mo ka­le­na, da naj­ljep­še stva­ri iz­rek­ne­mo u sa­su. Bje­še ne­kad vri­je­me ka­da se go­vor kri­sta­li­zo­vao... ta­kvu spo­sob­nost ni­smo smje­li da iz­gu­bi­mo.
Nje­guj sna­gu svo­jih mi­sli... ne tre­ba ih od­mah iz­re­ći. Du­ša je sku­pa, za­što je uni­zi­ti jev­ti­nim tra­bu­nja­nji­ma.
Ne su­di­te o ne­kom ka­kav ga glas bi­je, već ka­kav iz nje­ga iz­bi­ja... Uvi­jek u oči po­gle­daj ono­ga što li­je­po pri­ča. Bo­ja gla­sa od­go­va­ra bo­ji ka­rak­te­ra...
(Autor je knji­žev­nik)